Ako ću po nečemu pamtiti naša druženja, to je smeh od kojeg moraš malo da „pustiš u gaće“. Baka bi se već u poznim godinama i zakašljala toliko da nam preseče taj užitak jednim čvrstim strahom da ćemo je udaviti šalama. Nikada se nigde nisam tako smejala kao sa njih tri.
Mama često ume da kaže da smo ženski „Maratonci“, ali jedino ja još odolevam porodičnom šablonu, u narodu poznatom kao – raspuštenica. Ne opterećuje ih mnogo ta „pogrdna“ reč, već samo postaje još jedan dodatni razlog za zabavu i smeh. Baka ipak ima malo drugačije viđenje stvari – ona misli da je tu neka magija umešala prste i ureknula sav ženski rod po njenoj liniji. Ja verujem da se radi o ženama izuzetno specifičnog karaktera, koje s godinama dobijaju prilično jasnu sliku o tome šta se trpi, a šta ne. Opet moram da izuzmem baku jer je ona to sve završavala u kratkom roku, još u ono vreme. Kada kažem sve, mislim na dva braka u par godina. Mama i sestra su dale malo dužu šansu.
Elem, smeha i galame bilo je oduvek, i sada ga ima kada uspemo sve četiri da se okupimo, ali je to, nažalost, sve ređe. Mi smo od onih što se „ne deru, samo tako pričaju“. Moj muž uvek prepričava svoj prvi dolazak na ručak kod nas i nesigurno stajanje ispred vrata, jer su žamor i galama bili toliko veliki da je bio uveren da je u toku ozbiljna svađa i da je možda najbolje da se okrene i ode. Ispostavilo se da je to ipak bio samo još jedan dan ispunjen radošću i smehom. Kao pčele radilice, tako i mi zujimo.
O pravljenju ajvara i pekmeza i koordinaciji posla moje bake može se dugo pripovedati. Nije se znalo ko će koji deo posla da radi, ali se znalo koje operacije se izvode i kojim redom, tako da posao nije trpeo, a žene su se smenjivale kako su stizale – čas mi, čas komšinice, rođake, drugarice. Ruke su radile, prale, čistile, mlele, mešale, i bez ikakve pometnje posao bi bivao završen. Energija prisutnih žena, koja bi se stvorila kao kakav portal, vodila vas je u carstvo zvano matrijarhat.
Mirisale su kafe, pečene paprike, vatra smederevca i mokar beton. U sumrak je mirisao i umor, ali su staklene tegle lupkale jedna o drugu, sve ponosne na nas – kakva li smo dela stvorile! A tim delima su se hranila gladna čeljad. Kako su se njihovi stomaci punili, tako se i duša punila. Jer svako ko je jednom prisustvovao ovakvom događaju zna da je ljubav ta koja je dala ukus, završni šmek i pomalo srbijansko poreklo moje bake. Paprika je ipak u njenim rukama drugačije mirisala.
Sinoć sam sedela sa ćerkom na terasi, upijajući utiske i sklapajući slike u jedno lepo sećanje na proslavljen rođendan. U jednom trenutku počela je da se smeje do suza, čak i gubeći dah. Gledala me je u oči i neprekidno se kikotala, pokušavajući da „ne pusti u gaće“. Nisam je smirivala niti sputavala jer, od svih mojih dobrih osobina i vrlina, pre svega želim da nasledi baš tu – da se smeje do suza i upi*ki od sreće.