Ovih dana mnogi veliki i bitni likovi univerzuma hodaju unazad. Mislim da su to pomodarstvo pre prihvatili od malo manjih likova univerzuma zvanih ljudi a ne mi od njih. Imam osećaj da sam deo jednog makro časovnika prepunog zupčanika koji su se izlizali, pojeli, slomili pa sad zubi preskaču, udaraju jedno o drugi, okreću se u pogrešnom pravcu ili stoje zardjali.
Neka zbrka jeste.
Neko okretanje u krug jeste. Počevši sa emocijama koje se izrode u samo jednom danu. Ujutru sam ludo zaljubljena ili ostavljena devojka pa me kosti na grudima i rebra tako jako stiskaju i bole kao iskidane tetive prve ljubavi, popucale od naprezanja i sile. U podne sam zrela žena, puna samopuzdanja koja se ne boji nikoga i ničega. Popodne ću odspavati i ustati kao tinejdzerka željna da se igra “teranja čežnje”. Negde izmedju ću biti i besna i otići na trafiku po cigarete maštajući da nastavljam do Kanade i ne javljam se nikom više nikad.
Stigla me ona bol od jutros.
Kakva ću zaspati, niko ne zna. I sve to iznesem na možda dve medovače, ako je petak. Igledam mrak oko sebe i u ljudima oko sebe. Neko taj mrak tera malo jačim pomagalima. Gledam borbu koja se vodi u tom časovniku naših života, preplašena i nesigurna da će iko umeti da popravi sve to. Bojim se da se dobar sajdzija više ne može naći.
I čekam. Čekam ubdjena da će mi pomoći reč, pogled, pesma, slika. Čekam da me tamo neko spasi ljubavlju dok Merkur i Saturn idu unazad.
Kada mi to neko spomene, ja zamislim njih dvojicu- planeta, šetaju, jedan do drugog, smeju se kao deca kad se igraju i gledaju kako se naši časovnici vrte pod silom svih dvesta i nešto konstantni svemira savršeno uskladjenih u stotu. I više im je jasno nego meni. Da tako mora.
Umorna sam od toga da mogu da popravim sve sama.
Da niko i ništa ne može da ima uticaja na mene ako je to ne dozvolim. Umorna sam od toga da se sizifovski trudim da sve konstante svemira pokušavam da pobijem hipotezom zvanom snaga volje. Nekad jednostavno ne mogu. Želim prosto da me neko spasi, zagrli, pokrije i kaže, ne samo kaže, nego čvrsto obeća da će sve biti dobro. Želim da moj časovnik rasstave vešte ruke, zanatlijske, zamene sve pokidane zupčanike, savršeno uskladi gore navedenim zakonima fizike i puste. Da se vrte. Nečujno, bez trenja i varničemja, skladno u milesekunde.
Otvorite ponovo škole za sajdzije. Da me oprave pa da visim iz nekog dzepa, slobodno i ponodno. A kad me otvore da kucam. Tačno i precizno. Da kucam kao srce, jedno zdravo srce. Pa neka sve te sajdzije poprave mehanizam univerzuma. Da ne idemo više unazad, ostavimo to Merkuru i Saturnu i ostaloj ekipi. Da se ne batrgam u živom blatu prošlosti i kad oni tamo gore likovi krenu unatraške silom gravitacije da okreću moje emocije, da kucam i dalje uprkos retro-centrifugalnoj sili.
Možda postoji neka teorija za koju znam, od koje se najbolje vrti, kao vrteška, kao kad se vrti u glavi, od ljubavi, staro poznate sile bez sufiksa i prefiksa. Možda neki kvadrat nad živitom, veći od zbira kvadrata nad tugama. Mora biti nešto. Da l’ sajdzija, da l’ ulje, da l’ reč, da l’ zagrljaj, da l’ medovača na terasi jedne letnje večeri. Mora biti kad je teško da vas neko popravi. Jer živit bez ljubavi je samo časovnik koji odbrojava.