Čekam da dođem kući, da te zagrlim i da izgovorim: Molim te, samo nemoj da umreš. Živela ja s tobom
ne živela, nemoj da mi umreš. Nemoj samo u danu da odeš dok nismo stigli da se posvađamo i da se
pomirimo, nismo stigli od ove gužve da se dogovorimo, tačno u detalje, kako ćemo provesti starost kad se
ona uda i ode. Ne računam ta usputna dobacivanja: ej, mogli smo ovo, mogli smo ono. Ne, hoću jasan
plan, stavku po stavku, a za to mi trebaš. Nemoj da odeš u danu, u sekundi, a da ti se nisam zahvalila što
si bio moj saigrač, što smo se šalili, nervirali, netrpeli i voleli. Nisam ja tebi ništa uspela da kažem, ni ko
sam ni ko smo mi. Čekala sam da ostarimo ili sam podrazumevala da znaš. A ne znaš.
Ne možeš da odeš, bre, kako da je pogledam u oči posle toga, kako da joj obećam da će sve biti dobro kad
te nema. Evo, prošao je šok, vrati se, neću plakati, neću se nervirati, neće mi se vilica kočiti od bola. Neću
ništa dramiti, obećavam, vrati se.
Razmišljam da li znam kad smo poslednji put vodili ljubav, kad sam poslednji put stavila stopala u tvoje
krilo, zavela te i ljubila. Ništa više ne znam od ovog sveobuhvatnog haosa, od nebitnih činjenica i
imaginarnih likova, od tako nerealnih dešavanja našeg života i iskrivljenih stvarnosti. Ja sam te izgubila u
jednom takvom datu, ometena svakakvim glupostima.
Kako se nismo posvađali, pa da odeš, pa ceo dan da mislim kad ću kući, da ti dođem kao i dalje besna, ali
u stvari mazna i ponizna, da me zagrliš, poljubiš i da zaboravimo sve brzo. Hoću da danas bude taj dan,
takav dan. Hoću dane koje sam najviše mrzela, hoću i njih. Samo da si tu.
Hoću da se razvedem od tebe, da se svađamo koji vikend je kod tebe, a koji kod mene, da sam besna na
tvoju novu devojku. I ko joj je kupio skuplje patike. Hoću ljudsku glupost prisutnu u svakom segmentu
našeg života. Samo da si tu.
Da ti stavim šake na obraze i da te prodrmam tako jako da mi kažeš da sam luda. Samo da mi kažeš. Da
ne ćutiš, da ne umreš.
Znaš da sam kupila seme lavande, ruzmarina i bosiljka, prvi dan je proleća, valja se zasaditi. Trebaš mi da
prineseš, dodaš, gunđaš i zadirkuješ, zasmejavaš. Neću ništa drugo u zemlju sem lavande, čuješ li me?
Ništa. Ništa što ne može da iznikne. Zasadiću ja tu lavandu danas i ruzmarin, a ti samo probaj da se ne
pojaviš. Taj ruzmarin ću brati kad se bude udavala, a ti samo probaj da ne bereš sa mnom.
Umorna sam, ne znam kako da te dozovem i ko su ovi ljudi, sve ih je više, neću da su tu. Dok su tu, znam
da mi nećeš doći. Umorna sam, a hoću da padnem u tvoje naručje.
Što te nema.